RECENZIJA Lucija Ivanković, Djevojka koja je čitala

Hajde da vam ne napišem osvrt nego nešto za pravo. Povezat ćete ove emocije s emocijama koje sam proživljavala kroz knjigu.

 

Knjiga nam priča priču o jednom dječaku Jacku koji je spreman na sve kako bi vratio svoju igračku DP-a.

 

Kad sam imala tri ili četiri godine, dobila sam jednog plišanog Zeku. To nije nikakav poseban zec, već maleni, sivi, bez ikakvog krzna kakvi plišanci inače jesu. Zeko i ja smo se odmah povezali i prolazili moje djetinjstvo zajedno. Šesnaest puta je izgubio šape, nogice, uheka pa ga je mama krpala jer nisam mogla biti bez njega. Kako sam odrastala, moj prijatelj Zeko je bio pokraj jastuka, ne više u mom naručju dok sam spavala. Ali i dalje sam se grčevito držala za njega i plakala mu jer je on razumio sve što mi se događa bez da mu išta kažem. Pa je prošao sa mnom prve simpatije, prve ocjene i svađe. Moje odrastanje. Kad sam postala punoljetna, moj Zeko i ja smo se odselili i osamostalili. I dalje je bio kraj jastuka. I nekako zadnjih pet godina, u nekako mi se sve u životu izmjenilo, tako je i moj Zeko završio u kutiji ispod ukrasnih vrećica u ormaru u hodniku koji nam je malo odlagalište. Nekako je završio u Zemlji Izgubljenih. I tako jučer dok sam pročitala cijelu knjigu, otpočetka do kraja jer nisam mogla prestati čitati, stalno sam razmišljala o svom plišancu koji me je uveseljavao oko 25 godina. A kad sam pročitala zadnjih 60ak stranica, suze su mi se slijevale, lice naoteklo i zbilja, zbilja sam htjela svog Zeku. Tako da sam ga uzela iz kutije i čim sam ga primila u ruke sam počela plakati još više. Zeko je ovu noć spavao sa mnom i mislim da se ne vraća u kutiju nikad više.

 

Izvor: Djevojka koja je čitala